U početku beše reč...
Mada, prva reč koju mi je Aleksandra uputila nije zvučala nimalo obećavajuće. Štaviše, to njeno glasno i prekorno „Hej“ pretilo je da mi se ureže u memoriju kao negativna slika koje ne bih htela da se prisetim ni u najgorim snovima.
„Šta šaraš po tom zidu?“ , proizašlo iz usta jedne devojčice po konstituciji i građi slične meni, delovalo mi je prilično zbunjujuće. Jednako zbunjujuće kao kada sam nekoliko dana pre toga primetila raskrvavljeno teme glave. Čudan neki komšiluk! Jednog dana te komšija, očito bivši zaljubljenik u muziku, raseče gramofonskom pločom, bacivši je kroz prozor, a ubrzo nakon toga te nevinu optuže za škrabanje po zidu.
Definitivno mi je svega par dana u novoj zgradi bilo dovoljno da pomislim da će mi preseljenje doći glave i da sam najveći baksuz - sa neospornim talentom da se slučajno zateknem na određenom mestu, u određeno vreme, i da nakon toga, po pravilu, izvučem deblji kraj.
Sa Marijom sam se prvi put srela takođe slučajno, a po namernoj želji moje majke da krenem na kurs engleskog jezika. I prve smo reči razmenile baš na engleskom jeziku. Kako ona sada voli da kaže, što u šali, što u zbilji, bilo bi joj draže da danas komuniciramo i razmenjujemo tračeve na engleskom u nekom lokalnom pabu Londona. Ali dobro, šta je - tu je. Naravno, pošto je ne drži mesto, nije se dugo zadržala na kursu, ali kada sam videla da se useljava u zgradu bilo mi je drago što ću imati u blizini poznato lice koje mogu da posećujem u papučama.
Marija nije mislila tako.
Prvi put po useljenju u novi stan samo je hladno prošla pored mene, ostavivši za sobom trag u vazduhu u vidu bugarske kopije FA kivi dezodoransa.
Očito da sam se opet zatekla na pogrešnom mestu, u pogrešno vreme.
Vanja je izgledala posve drugačije. Nekako je uvek bila udaljenija od ostale dece, kao da živi u oblacima. Možda zato što je i živela na desetom spratu zgrade. Svojim stavom i pojavom je na prvi pogled odavala utisak razmaženog deteta, one koja živi u svome svetu, koja je sebi dovoljna i kojoj drugi ne trebaju. Pretpostavljam da se vodila tom logikom i kada sam jednog jutra želela da je pozovem da zajedno vozimo bicikle po okolnom parkingu, i kada mi je otresito i odlučno rekla „Neću“.
Treba li da spomenem da sam i ovaj događaj shvatala kao odličan prilog za priču o mojoj sposobnosti uklapanja pogrešnog mesta i pogrešnog vremena.
Međutim, vreme nije kategorija kojom se da upravljati. Šta god se desilo, moramo imati u vidu tu jednu stvar – ništa se ne dešava slučajno! Možda ne shvatamo sada, jer kockicama treba vremena da se poklope, ali kada dođe vreme znaćemo, osetićemo, videćemo, shvatićemo – sve ima svoj početak i kraj, svoj smisao i razlog. Jer život je skupina parčića kojem vreme daje smisao! A naše vreme bilo je u nevreme. Bombardovanje...
Okupirane mislima o potencijalnoj opasnosti koja nam se nadvila nad glavama, i konstantnim celovečernjim boravkom u zajedničkim podrumskim prostorijama zgrade, život se nekako čudno, ali sa ka meni usmerenom dozom podsmeha, potrudio da shvatim da Aleksandra ipak nije prekorna, da Marija nije hladne prirode, da Vanja nije razmažena. Sve one slike koje sam slagala u svojoj glavi i koje su mene tek nadoraslu tinejdžerku okupirale, rušile su se kao nestalna kula od karata. Svaka moja percepcija i mišljenje bilo je promenjeno zauvek i otvaralo put ka novom iskustvu i novom sagledavanju istine – u betonskoj zgradi u kojoj živim kucaju topla srca mojih vršnjakinja, mojih komšika!
Možda je smisao celog vremenskog konteksta bio upravo sa razlogom određen, da se u nevolji pokažu naša prava lica, jer kako drugačije da objasnim sliku da moje tri komšike, do juče jedva primetne u mom životu, sa svakim novim alarmom za vazdušnu opasnot dolaze sa rancem, ćebetom, dozom straha i brige uprtim na leđima, da me pozovu u sklonište.
Ponekada treba vremena da se dobre kockice slože, da se uglovi uklope i da se energije zaokruže. Uostalom, ni musketari nisu postali nerazdvojni od prvoga trena, ali kada se to desilo Atosa, Portosa, Aramisa i D'Artanjana ništa nije moglo razdvojiti. A dajući nekome prostor i vreme u svom životu dajemo mu zlatno runo kojem svako od nas teži – ime mu je PRIJATELJSTVO!
Da nije tako ne bismo sa odobravanjem i smeškom na licu prihvatale Vanjine ponekad lucidne ideje (kao onu na primer da ponese nekoliko žaba kući i smesti ih u svoju kadu). Da nije tako ne bismo reagovale na svako njeno kašnjenje kao na skroz normalnu pojavu. Da nije tako ne bismo se upoznavale svakog meseca sa nekom novom Vanjinom simpatijom.
Da nije tako ne bismo trpele sve maramice suzama natopljene koje su zaplovile Dunavom u znak izgubljene Marijine životne i neponovljive ljubavi ( a svaku je ljubav doživljavala tako). Da nije tako ne bismo sa osmehom na usnama prihvatale svaku Marijinu izjavu, najčešće bez takta i dlake na jeziku. Da nije tako ne bismo čak i na njenu presoljenu supu reagovale diskretno tražeći još koju čašu vode.
Da nije tako ne bismo Aleksandrinu želju da se uda posle samo nekoliko meseci poznanstva dočekale sa oduševljenjem. Da nije tako ne bismo njenu ponekad opasnu i preku narav prihvatale kao izraz brige za nas. Da nije tako ne bismo njenu potrebu da uvek bude u pravu i da donosi samouverene zaključke shvatale kao izraz njenog karaktera i mudrosti.
Na kraju krajeva, da nije tako ne bi ni moja neobuzdana tvrdoglavost i duhovitost ponekada na granici ironije, bila tolerisana i doživljavana kao nešto svojstveno meni.
Svaka mana, bilo da smo htele da je priznamo ili ne, bila je jasno, kao na tapetu, predočena među nama. Razumele smo je, trudile se da je ne čačkamo i da one dobre osobine izvlačimo jedna iz druge, dok su sve naše vrline svakim danom dobijale viši smisao.
Naše prijateljstvo je raslo zajedno sa nama, praćeno hektolitrima popijene kafe, stotinama pojedenih parčića torte, a naše priče su se širile, dajući našim životima trajni smisao i NERASKIDIVU VEZU!
Tog leta 2013. godine Marija je težak period na poslu zaokružila očevom hitnom hospitalizacijom. Znale smo da joj se rođendan bliži. Znale smo da je i očeva operacija zakazana za dva dana nakon rođendana, kao što smo znale da bi i ona više od svega volela da može da organizuje proslavu svoga rođendana onako kako dolikuje. Ali, u situaciji u kojoj se našla jednostavno joj nije bilo ni do čega. Znale smo da smo joj potrebne, možda više nego ikada u životu. A znale smo da moramo nešto da učinimo za nju, da joj skrenemo misli sa teških dana i život joj napunimo novom dozom elana.
Kako u šali volimo da kažemo, nakon zasedanja našeg malog kriznog štaba, Vanja, Aleksandra i ja smo rešile da Mariji napravimo žurku iznenađenja. U situaciji kada je mislima bila daleko, nije nam bio problem da nabavimo rezervni ključ od njenog stana, da naručimo tortu, napunimo frižider đakonijama, da pozovemo sve naše prijatelje na proslavu. Marija ništa nije sumnjala. Vanja ju je dovezla kolima da navodno pokupe neke stvari iz stana. Kada je zakoračila u svoj stan svetlost svećica na torti i zajedničko „Srećan rođendan“ vratili su je u realnost, onu realnost u kojoj je shvatila da je okružena ljudima koji će sve uraditi za nju! Čak i te vlažne loptice koje su se skotrljale niz lice nisu bile suze, već potvrda jednog prijateljstva, čija se iskra zapalila u noćima provedenim pod vazdušnom opasnošću.
Marija je ostala bez reči, ali je njen pogled i osmeh govorio mnogo više nego što bi se jezikom moglo iskazati. Njena želja da rođendan proslavi i pored nepovolje postala je naša obaveza! Mi smo bile dužne da joj pomognemo da je ostvari. Čak i sutradan, kada smo se zajednički uputile put prestonice u bolnicu u posetu ocu, na njenom licu je tinjala iskra sreće, a mi smo prećutno shvatile pravi smisao musketarskog slogana „Svi za jednog, jedan za sve“.
Priča kaže da su musketari zaista postojali, da su čuvali kralja i državu od spoljašnjih i unutrašnjih neprijatelja. Ja verujem u tu interpretaciju. Uostalom, život me je naučio da verujem u ono što vidim i osećam, a moje drage dame, Marija, Vanja, Aleksandra, moje komšike, moji musketari, koji čuvaju ideju zajedništva i vernosti, su prava potvrda te vere.
Kažu da se najčvršće veze stvaraju u detinjstvu, u bezbrižnom dobu svakoga od nas. Možda je tako, ali sam takođe sigurna da se prava potvrda tih veza najbolje pokazuje u nevolji. Tada sve što se desilo na navodno pogrešnom mestu i u navodno pogrešno vreme dobija puni smisao.
Aleksandra se udala. Marija joj je bila kuma. Vanja traži sebe sa novim momkom, nadam se sa uspehom ovaj put. Marijin otac je živ i zdrav, aktivno učestvuje u spremaju Marijine svadbe. A ja? Ja razmišljam koje bih pesme kao njena buduća kuma mogla da naručim, i vrtim stare ploče, kao one sa početka priče koje su mi došle glave.
„Ovaj tekst je nastao u okviru akcije #MUSKETARIBLOGIZAZOV koju su pokrenuli Viasat History i MTS TV.“
