Ne volim zimu, ali ipak se radujem pahuljama.
Ne volim vetar, ali mi je drago kada me rashladi u trenucima najgore letnje žege.
Ne volim ni alkohol... bez ijednog ali... njega stvarno ne volim!
A nije da nisam probao... pio sam, opijao se, ispuštao dušu, treznio se...
Nema tu neke posebne logike. Za nešto što ti je od detinjstva bukvalno na dohvat ruke, pitanje je dana kada će ti biti i u ruci. A još ako neko iz tvog okruženja druguje sa čašicom, stvari se dodatno ubrzavaju. Nije moj otac alkoholičar. Taj termin mi nekako dođe kao nešto vezano za svesno uništavanje sebe i ljudi oko sebe. Moj otac to nije bio. Ja bih ga pre nazvao zatočenik, zatočenik u sopstvenom životu opijenog alkoholom i kockom bez svesti i interesovanja za sve što se dešava. A i kako bih drugačije opisao situaciju da jednog dana imaš auto, drugog ne, a i vlasništvo nad stanom ti visi o koncu. Dovoljno sam bio veliki da shvatim razloge cele situacije, ali i dovoljno veliki da i sam budem na putu da krenem da pravim istu grešku.
Otvaram oči, ne vidim jasno koliko ima sati, pretpostavljam da se podne odavno odjavilo, ali ionako mi pažnju i svest odvlači neprijatan miris alkoholnih isparenja kojim samo što se nisam ugušio u sobi. Nekako osećam da je ceo stan u sličnoj atmosferi i sram me je da izadjem iz sobe, ali fiziološke potrebe su jače. Van sobe srećem majku. Ćuti ona, ćutim ja... To je još gore. Bolje bi mi legao šamar ili prekor, ovako sam slomljen žmarcima koji me podilaze. Da, ja se sramim, jer baš ono što nisam želeo da vidim da postajem ja sam uradio! Sramim se zbog neprijatnog mirisa po celoj kući, sramim se zbog rasečenog levog dlana, a i poplavelo levo oko sigurno ima svašta da kaže o sinoćnjim dešavanjima. O potošenom novcu je izlišno da pričam, to je najmanji problem. Sledeća plata će to pokriti. Ali majkine suze neće se tako lako osušiti, a ni shvatanje da krv nije voda i da je alkohol u krvi i genima.
Ne volim alkohol, možda ga danas čak i mrzim, imao sam sa njim i lepih dana, dosta smeha, zabave, muvanja, ali i teturanja, mučnine, različitih metoda za otrežnjenje, ali se nažalost najbrže i za celi život otrezniš onda kada negog izgubiš zauvek. Ja sam se posle toga dana otreznio i prelomio, očevo srce nažalost nije izdržalo tolike godine zatočeništva alkoholom.
Ima nešto u tome da sve moraš da probaš na svojoj koži i naučiš iz sopstvenog iskustva. Ako nije tako, osećaš kao da se nije ni desilo, kao da neko drugi živi tvoj život, a on prosto vapi da ga uzmeš u svoje ruke, pod svoju kontrolu. I baš tada kada misliš da ga imaš, da ga ti vodiš i kontrolišeš, on ti se izmigolji, počne da vodi tebe, stranputicama i putevima kojima uvek i iznova gubiš dušu, sve dok jednom ne ostaneš bez nje...
Posvećenom mom dragom prijatelju i njegovoj porodici.
,,Ovaj tekst ulazi u izbor za najbolji blog tekst na konkursu RTB-a Flaša nema dno”
